Poslednji zmaj III

Poslednji zmaj III

Poglavlje treće: Plačkin i Vatroplamov amanet

Tog kasnog popodneva su Zmajevi primetili da oni mali, očigledno iz nekog njima znanog razloga, poludeli i besni vilenjaci više ne nadiru u njihov pretopli dom. Zbog toga su odlučili da još malo ispremeću svoje stvari, naročito fioke sa donjim vešom, kako bi proverili da se u njima nije sakrio neki od ovih malih napasti. Znali su da im makar jedno to sićušno biće može naneti velike gubitke.

Na kraju, kada se sve sabere, taj dan im je, donekle, i bio srećan. Nisu pronašli niti jednog uljeza u svojim odajama, što im je omogućilo da im padne kamen sa srca. Budući da su u poslednje vreme postali veoma lenja bića, ostavili su taj kamen da neko vreme leži na zemlji, a nije im teško pala ni velika količina pečenog mesa svojih žrtava i prijatelja. Oni taj i par narednih dana ne moraju da izleću u potrazi za hranom, pa je njihov kuvar Vatroplam Prženica obilazio i pregledao svaku žrtvu. Primetio je da je neko meso bilo dobro pečeno, a neko je bilo još žilavo i trebalo ga je dopeći.
U trenutku kada je dovukao telo njihove dojučerašnje prijateljice Pržiguz Plačke u svečanu Zmajsku salu za ručavanje, primetio je da ona nije uopšte ispržena, te da ne može da se servira za ručak. Kuvar je graciozno uputio izvinjenje svim prisutnima uz reči da će ručak biti sređen očas posla, pa je suknuo svoj plamen ka njoj. Kako bi proverio da li je njegov kuvarski posao dobro obavio, odlomio je jedno parče mesa sa plećke i zagrizao. U sledećem trenutku je osetio bol u svom stomaku. U trenutku posle tog sledećeg trenutka se našao na podu mrtav.
Zmajevi koji su bili okupljeni oko stolova za ručavanje su sve to videli, pa su se veoma uznemirili. Većina je nemo posmatrala svoj prazan tanjir, a neki su vitlali svojom praznom viljuškom tamo-amo. Nevoljno su shvatali da će neko od njih morati da bude budući kuvar jer nisu mogli u sebi pronaći razlog zašto bi im bilo potrebno da spremaju klopu kada je mnogo lepše sedeti i čekati da neko  drugi donese gotovo jelo?
Čini se da se najviše uzrujao najmudriji od svih Zmajeva: grof Mudrozbor Dosađujsvima Kojipobegoše Glavombezobzirać. Njemu su krenule graške znoja da padaju u tanjir i kada je prva kap pljusnula na kineski porcelan, on je krenuo nešto da prozbori. Kako su to obično i činili u takvim trenucima, ostali Zmajevi lagano krenuše od stola. Oni su nekako morali da pobegnu od torture koju im je činio sa svojim dugim i nadasve mudrim govorima. Sada je već postalo standardno i prilično izlizano njihovo izvinjenje kako imaju neka druga posla i obaveze.
Mudrozbor Dosađujemsvima Kojipobegoše Glavombezobzirać je shvatio da oni neće da ga slušaju, ali ovaj put zaista to moraju! Kako je koji Zmaj krenuo ka vratima, on je skočio ispred njega i vraćao ga na mesto. Neke od svojih drugova je morao zadržavati čak i uz pomoć fizičke sile svojih krila. Pitao se kako njegovi drugovi ne shvataju koliko je sve ovo važno?
Kada je primetio da možda neće uspeti da spreči bekstvo pojedinaca iz trpezarijskog dela pećine, zavapio je:
"Stanite, Zmajevi moji dragi! Stanite i poslušajte šta Vam imam reći. Ostavite svoje zaludne poslove i obaveze, jer je sada nastupilo nešto što je mnogo važnije od ičega što smo do sada, kao vrsta, doživeli!"
Zmajevi su se konačno smirili, jer su videli da im nema spasa od intelektualnog frasa koji sledi. Nevoljno, prevrćući očima i praveći grimase su počei da slušaju ovog smarača. Mudrozbor je to primetio, pa poče da izlaže svoje viđenje stvari.
"Zmajevi, zar Vam nije sve ovo sumnjivo? Sinoć smo imali jednu žrtvu, danas deset i još jednu - Vatroplama Prženicu koji leži upravo tu pred nama! To je dvanaest Zmajeva u dva dana! Toliko Zmajeva nismo izgubili u proteklih deset godina! Mene je strah, da li je i Vas?"
Ostali Zmajevi se međusobno pogledaše. Da, bio ih je strah. Strah uzrokovan neznanjem. Nko od njih zapravo nije ni znao šta se i zbog čega dešava. Ali Zmajevi su bili takvi - oni ne rešavaju probleme nego čekaju da se problem sam reši. A ako se problem ne reši sam od sebe, onda je problem u gadnom problemu jer će biti spaljen. Mudrozbor je nastavio:
"Razmišljao sam nešto. Zašto mi umiremo i zašto ne živimo večno? Ima li života nakon... Ups... Nije to razmišljanje, već ono drugo... Dakle, razmišljao sam zašto nam ovih dana odlaze na večni užinak toliko Zmajeva? Obradovaću Vas - to nije bilo jalovo razmišljanje! Sve sam shvatio! Pogledajte dragi moji. Iz tela naše Plačke vire malene strelice. Ja sam smatrao da su te drvene strelice uzrok njene smrti jer su je pogodile u nezgodna mesta. Ali ne, bio sam u krivu! Sve sam shvatio sada kada se i Vatroplam izvrnuo. Nisu je te drvene strele ubile! Usmrtio ju je otrov kojim su te strele natopljene! Kada je Vatroplam progutao njeno meso i on se otrovao."
U tom trenutku se oglasio jedan od mlađih Zmajeva:
"Otrov?!? Šta je to? Nikada nismo čuli za takvog neprijatelja."
Mudrozbor je, pomalo besno, odgovorio:
"Ma kako, bre, niste čuli za otrov!?! Jel' se sećate onog dana kada je Trbuhobol Golubčić pojeo one Godži bobice? Jel' se sećate kako je on zbog toga arlaukao od bolova? Jel' se sećate i toga kako mu je iz izduvnog dela tela ispadala neka retka tečnost? Jeste da smo mi tada dobro profitirali kad su ga Mravi unajmili jer su mislili da je ta tečnost koju je izbacivao dobra za đubrenje njihovih plantaža iz vazduha, ali zar niko od Vas nije pomislio kako je njemu bilo u tim trenucima? Morao je da leti u onakvim bolovima nedelju dana? Istina je bila da se on tada bio otrovao tim bobicama i zbog toga ih Zmajevi više ne jedu! Slično se sada desilo Vatroplamu, samo što je sada u pitanju neki mnogo gori otrov! Zmajevi! Mi smo se sada susreli sa najvećom opasnosti ikada!"
Zmajevi su se tada opet međusobno pogledali. Zabrinutost se mogla osetiti u vrelini njihovog daha. Niko od njih nije želeo da bude otrovan. Niko od njih nije želeo da đubri Mravlje njive iz vazduha nedelju dana u strašnim bolovima. Uplašeni od ovih reči oni nisu znali šta im je sada činiti. Između njih je zabrinutost rasla, i to ih je veoma ljutilo. Morali su sva ta osećanja saseći u korenu.
Da bi se ostali osećali bolje, par mladih Zmajeva je prišao Mudrozboru sa leđa i poklopili ga svojim krilima. Zatim su savili krila kako bi napravili obruč iz kog se Mudrozbor, jak na rečima ali slab u akciji, nije mogao osloboditi. Zatim su ga počeli nositi po hodnicima sve do jedne prostorije koja im je do tada služila kao ostava za hranu. Ova prostorija je, činilo im se, idealna za ovu namenu jer je bila udaljena od ostalih delova pećine, hladna i, što je najvažnije, njena vrata su bila izrađena od čistog dijamanta, toliko teška da su ih minimalno dva zmaja morali otvarati svaki put. Još važnije od najvažnijeg je bila činjenica da su ta vrata bila akustično izolovana, tako da niko više ne mora da doživljava stres tokom Mudrozborovih govora. Ukratko, ubacili su Mudrozbora u tu prostoriju i zatvorili vrata.
Zmajevi se sada konačno osećaju smireno, na kraju krajeva, barem se mogu vratiti svojim svakodnevnim obavezama. A nisu bili svesni koliko je Mudrozbor bio u pravu. Nisu bili svesni da im je rat kucao na otvor njihove pećine.
I već sutradan im je rat došao u goste. Rat, kao i svaki drugi rat, nije bio nimalo prijatan za sve, ali je  ovaj, za razliku od mnogih drugih, ipak bio prilično ravnopravan. U početku su vilenjaci nadirali u zemlju Zmajeva tako što su pravili zasede u kojoma bi, skriveni u nekom žbunju, likvidirali po kojeg  usamljenog Zmaja.
Zmajevi su, da bi se odbranili, morali da spaljuju žbunje. Prvo ispred svih ulaza u pećinu, a zatim u svojoj okolini. Na kraju su spaljivali žbunje i drveće duž celog planinskog venca. Sada je svaki žbun, svako drvo i svaki cvetić predstavljao opasnost jer je postojala mogućnost da se u njemu skriva zla družina opakih vilenjaka.